(U Beogradu, 18 oktobra 2008, 12:15 minuta)
O, kako se može nisko pasti. U početku sam bio drvo, ponosito, visoko, debelog stabla, sa gustom krošnjom, prepunom lišća tokom proleća i leta. Gledao sam sa visine na šumarak gde sam godinama rastao, na livade i polja što okružuju mene i sva ostala stabla koja su korenje pustila tamo gde i ja. Onda je došao kamion sa nekim ljudima, začuo se ubrzo zvuk testera i sekira… I ja sam pao. Tu su me isekli u sitnije komade i odvezli u neku fabriku. A tamo sam bio natopljen vodom i kojekakvim tečnostima, provučen kroz valjkove i prese, da bi na kraju bio umotan u rolnu, isečen u tabake i poslat u prodaju. I sada sam papir. Parče hartije, ako je tako lakše da vam se predstavim. A ovo je moja poslednja poruka koju ću uputiti svetu u kome postojim, ovo su reči kojima završavam svoj život u ovom jadnom i nedostojnom lisnatom obliku, A4 formata.
Otkako sam prestao da budem drvo i postao hartija razmišljao sam kako ću biti upotrebljen. Mogao sam biti papir za poklon, da se neko obraduje kada me dodirne; čak i da me pocepaju u toj radosti, ništa mi ne bi smetalo. To malo ljudske sreće bi možda nadoknadilo sve moje muke u nastajanju i svu moju tugu što više nisam ono što sam bio. Mogao sam biti i pozivnica za venčanje, ili nečija krštenica, ništa mi ne bi smetalo ni da se na meni odštampa kakva fina fotografija, pa da skupljam prašinu u nekoj kutiji i čekam dan kad će neko da posegne za svojim uspomenama… Mogao sam da budem stranica u knjizi, pa da me čitaju u krevetu ili udobnim foteljama, da iz mene uče studenti i đaci, da se na meni ispisuje istorija, filozofija, matematika ili kakav uzbudljiv zaplet, neka uzvišena pesma… E, da sam imao sreće bio bih možda i diploma nekog inženjera ili lekara… Svašta sam mogao, a ništa od toga nisam postao, već ovo što sam od danas. Bljak.
Kažu mi da papiri mogu i lošije da prođu. Da se na meni odštampala neka akcija na svetskim berzama, sad bi bio niko i ništa. Šta da sam bio jugoslovenski dinar iz devedesetih godina, ne bih potrajao ni 15 minuta na onolikoj inflaciji. Nemaju sreće ni oni papiri na kojima se štampaju tabloidi ili časopisi o slavnima i poznatima, kolumne; ili šta ti vredi da budeš politički plakat, kad će neko da te pocepa, našara i pljune a da ti se ni lepak nije osušio? O toalet papiru i da ne pričamo… Da, može papir veliku nesreću da doživi, ali možda bih rado bio neki tako bedan papir – pa nek i burek u mene neko uvije, nek me neko izgrebe ispred kioska sa srećkama, ma neka i račun za gas postanem – pa opet mi se čini da je to, nekako, bolje od sudbine koja me je zadesila.
Evo, bliži se moj kraj. Kada se mastilo potpisnika na meni osuši, neću biti više samo parče hartije. Ali neću biti ni ništa više i vrednije od parčeta hartije, i to je ono što me zapravo strašno boli. Nisam valjda prestao da pravim kiseonik, a da bi ovo postao?! Smejaće mi se, a na meni neće biti humoreske, stripa ni karikature. Skupljaću prašinu, a bez nade da će me istorija zabeležiti kao išta više od dokaza za staru izreku da papir sve trpi. A ja neću da trpim, evo, biću prvi papir koji se buni, negoduje i glasno kaže da postoji granica, da ima dokle može i da čak i papir može da kaže “dosta”.
Ja uskoro odlazim u dokumentaciju jednog od potpisnika. Ako pročitate ovo pismo i ako ste u mogućnosti, pronađite me jednog dana, izvadite iz fascikle, te me potom spalite ili pocepajte. Ili me odnesite onamo gde su me posekli, da istrunem tu gde sam nikao i tako nađem večni mir i sreću. Jer meni, ovakvom, sada ni mira ni sreće više nema – ja sam, naime, papir na kome je odštampana i juče potpisana Deklaracija o političkom pomirenju DS i SPS.
A bio sam veliko i lepo drvo.