Foliramo se, kao, svi smo za mir. Nismo. Ima nas koji smo za rat. I hoćemo da se i naš glas čuje, a ne samo ovih kenjkavih mirotvoraca. Nas je više, mi smo složniji, delotvorniji i uporniji: hoćemo rat i ima da ga bude!

Šta nam je doneo mir? Dvadeset i jednu godinu plašenja od rata i ništa više. Kao treba da dođe do pomirenja… Pa šta smo se koji đavo onoliko klali ako posle treba da se mirimo? Pomirili smo se mi, ali sa tim da njih malo imaju suviše, a svi ostali ništa. Da svet napreduje, a mi jok. Da glasamo za sve veće budale. Dvadeset godina slušamo kako treba da se suočimo sa istinom, da isporučujemo optužene, da čekamo pravdu… A za to vreme se suočavamo sa nemanjem kinte, isporučujemo decu da gastarbajterišu u inostranstvu i čekamo da dođe još nepravde. Mante nas se sa takvim mirom, u kome je polako sve gore i gore. Oćemo da gore bude odjednom, brzo i efikasno, da se ne mučimo više. Da nam migranti više ne dolaze, da ne budemo faktor mira i stabilnosti, već faktor rata i nestabilnosti. Ko što smo uvek uspevali da budemo.

Šta bi nam doneo rat? Kako šta, pa zar to nije jasno? Ponovo bi mi bili glavna vest u svetskim vestima, a ne tamo neki musavi Arapi, sto se vozikaju džipovima po pesku, ruše sve što je građevinsku dozvolu dobilo pre 2 hijade godina, pa se još i opasuju dinamitom da bi ih u raju čekale 72 device. Amateri, koji ne bi ratovali da im nije nafte. Mi ovde nemamo nafte, ni gasa, a uskoro ni ni uglja ni drveta za potpalu, pa smo se mlatili sve u šesnaest. Plus je ovde raj kad nema devica, a posebno na splavovima. A i kakav je to ovaj bliskoistočni rat u kome se samo muslimani međusobno istrebljuju? Mi ovde, u bliskozapadnom ratu, možemo da pružimo širok religijski asortiman, nema ovde tog Boga i Alaha koji će da popiše ko će sve sa kim i zbog kog Prororoka da zarati. Samo da počne rokanje, ma bog da nas vidi. Koji god.

Neko će da nas spreči da ratujemo? Pa ko nas je ikad sprečavao! Nema svetskog rata a da mi u njemu nismo ginuli ko muve, naoružavani od svakog, podstrekivani od svakog, u savezu sa svakim. Ponekad majke nisu imale dovoljno sinova, koliko je bilo vojski, a da bi makar jedan sin bio među pobednicima. Da ima ko da spašava sopstvenu braću, koji su – igrom istorijskog slučaja – postali izdajnici ili kolaboranti. Nema fronta, od Solunskog do Istočnog, a da neko sa ovih prostora nije ogaravio cevku pucajući na nekog čiji jezik ili razume ili može da prepozna kao blizak. I šta sad, kad se treći svetski rat približava, da mi ne budemo budni kad on bude osvanuo i da ne zapucamo jedni na druge, opet? E pa nema šanse, mi takvi nikad nismo bili. Pa nećemo ni ovaj put!

Hoćemo rat i iz privrednih razloga! Hoćemo da pokrenemo građevinsku industriju rušenjem kuća, fabrika i kasarni. Hoćemo da pokrenemo tekstilnu industriju šivenjem uniformi. Hoćemo da se ponovo pravi i kupuje bela tehnika, jerbo će je vikend heroji ponovo opljačkati i odneti. Hoćemo da naftna industrija procveta zbog potrošenog dizela za tenkove i izbegličke traktore, kerozina za letilice, benzina za potpalu komšijskih nekretnina. Zdravstvo i farmaciju podićićemo na noge našim ranjenicima i invalidima, drvoprerađivače našim sanducima… Hoćemo da dođu bar strani donatori, ko posle poslednjeg rata, jer strani investitori ionako nikako ne dolaze. Hoćemo da dobijemo nove ratne profitere i tajkune, ovi što ih imamo su se ili istrošili ili zadužili ili bankrotirali ili dobili nanogice. Hoćemo i novi veliki ekonomski rast, koji može da se desi samo ako rat donese ekonomski pad, pa se odatle kao dižemo. Probali smo, onoliko puta – i funkcioniše. Tako i nikako drugačije.

Rat je, dakle, naš jedini izlaz! I zato, neka umuknu mirotvorci, nek zaćute posrednici, nek zaurlaju sirene i zadobuju doboši! Dosta kuknjave, cviljenja i zapomaganja! Hrabrost u srce, pesmu na usne, pušku u ruke, pa ko prvi metkom rokne onog belog goluba sa maslinovom granom u kljunu, častimo.

Mnogo se on nešto razleteo ovuda.